Dakle, zašto sebe volimo ili zašto sebe ne volimo.
Naši adolescenti pričali su o tome, šta je ta ljubav prema sebi, kako je izražavaju, kako se osećaju.
Odakle ta ljubav dolazi i ko je “kriv” za to.
Šta je ovaj vebinar razlikovalo od drugih vebinara?
U vreme svih onih priča o zaljubljenima, kada svako zna šta je pažnja, o kome brinemo i kako izgleda ljubav; bilo je malo teže govoriti o jednoj posebnoj ljubavi – ljubavi prema sebi.
Većina kao da je želela da oslušne, da nađe taj dugo traženi odgovor. Nekima je možda i zasmetalo… čemu sada priča o tome?
Naši govornici su na pitanje šta je ljubav, govorili da je to strpljenje, posvećenost, briga, sreća, tuga, sposobnost da volimo nekoga sa svim njegovim manama i vrlinama, i najvažnije, prihvatanje osobe koju volimo.
Kada smo sve ovo prebacili na ljubav prema sebi, kao da se nisu mogli svaka ova emocija i ponašanje strelicom usmeriti na nas same.
Neki od njih govorili su da im je važno i da ih čini srećnima kada su ljudi oko njih srećni i smireni, a da se ne sete uvek da “razmišljaju” o sebi. Čak, da povremeno mogu osetiti krivicu ukoliko sebi posvete pažnju. Na primer, “zašto bih gledala 3 sata seriju, mnogo toga drugog sam mogla uraditi za to vreme”;
Drugi opet kažu da vole sebe da počaste, nagrade, “izvedu” sebe na ručak ili kolače, uživaju u danu i znaju da je to sve dobro za njih. Ipak, postoje tu neke njihove mane za koje znaju i koje će popraviti, no, otom potom.
Možda sada primećuješ da se ono *prihvatanje mana izgubilo, i da ih sada *popravljamo, kada smo mi sami u pitanju. Premda smo rekli da je prihvatanje glavna sposobnost koja čini istinsku ljubav.
Kada kažemo ljubav prema sebi, nije neobično da se pomisli na samopouzdanje, samouverenost – veru u sebe.
Dakle, verujem sebi, samopouzdan/a sam, samouveren/a, poznajem sebe, svoje mane i vrline i to prihvatam. Znam to da vrednujem, kao i da se nosim sa tim. Međutim, kako dolazimo do toga?
Treba znati da sve ove stvari, misli, rečenice koje govorimo sebi, nisu tako naprosto urođene, već smo ih nekada od nekoga čuli, slušali, povezivali sa ključnim situacijama, u kojima nismo umeli da oslušnemo sebe i nismo znali koje su nam to ključne potrebe.
Kroz odrastanje, mi posmatramo oko sebe primere ljubavi; slušamo rečenice koje nam indirektno govore:
Niz nastavite sami.
Ovo su rečenice sa kojima odrastamo, koje slušamo godinama, uvijene u različite forme. Šta one sve znače i čemu nas uče?
…kako i koliko da iskazujemo svoje emocije, koliko vremena treba da posvetimo sebi, da li smo važniji mi ili drugi, da li nas vole samo onda kad pomažemo i kada smo poslušni, da li i sami treba samo tada sebe da volimo? Da li treba da verujemo tome što osećamo ili da ostavljamo svoje potrebe po strani, jer nisu dovoljno važne, da li slušamo sebe i svoje osećaje jer su bitni, jer smo mi sami važni i vidljivi.
Sve su ovo naučeni obrasci ponašanja i ophođenja prema sebi, kojih smo često nesvesni.
Zato ne budite grubi, ne krivite sebe. I kada kažemo da budete nežni prema sebi, da se(be)volite, to zapravo znači da bi bilo dobro da osluškujete svoje misli, svoj organizam, da pronađete i ispratite svoj ritam. Zašto?
Bićete zadovoljniji, produktivniji, uspešniji i dovoljno stabilni da izgurate stvari kada nekad postanu teške.
Srećno!
